С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
научили. Усавршили су лаж и превару. Магистрирали на катедри пребацивања кривице на друге. Ето, то си направио оче. Врсту која очекују да им све опростиш, да им магичним штапом оствариш сваку жељу. Расу која се наљути ако им не услишиш „ молитве“. Бића која олако обећавају. Створио си место горе од мог царства, нагони им јачи од животиња, само се њима воде, место где свака јединка само за себе брине. Признај ми слободно. Признај да се кајеш, зато си и дигао руке од њих надајући се да ћу их ја уништити. Али не. Нећу ти помоћи у тој муци, ово је твоја казна. Вечно ћеш гледати како ратују једни против других, уништавају све оно што је требало да им обезбеди срећу. Или ћеш можда смогнути снаге да окончаш све ово... Неће ти бити први пут, али запамти, овог пута прескочи заветни ковчег и спасавање појединаца.
О СПИСАТЕЉИЦИ
Дијана Тошић
Рођена je 16. јула 1991. године у Београду. Завршила је гимназију у Чачку, где је примећен њен рад у драмској секцији. Од малих ногу учествовала је на бројним такмичењима у рецитовању поезије и лепог говора. Љубав према књижевности навела ју је да дипломира на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу, на катедри за Српски језик и књижевност.
Пише прозу, а своје књижевне узоре проналази у Достојевском, Андрићу, Селимовићу, грчкој и египатској митологији. Плесне сандале заменила је мастилом и пером. 146