С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
клика.“ Газити по другима”, је постао мото живота. Па као такви бирају оне којима ће дати моћ и власт, тај неизлечиви порок, а онда ће по тим истима неуморно просипати увреде. И кад се сачуваш од свих тих болести, проћи ће толико дуго док себи нађеш сличног. Онда ћеш се уплашити да није утвара, па ћеш побећи у уверењу да си остао сам и да јединка не мења ништа.
БЕЗНАЂЕ
Шта се ово, Господе, са нама дешава? Када смо овакви постали? Видиш ли, Оче, лица оних које си створио? Где су нестали љубазност и осмех? Учили нас да смо по твоме лику настали, зар да мислим да си и ти овакав? На улицама само празни и презриви погледи, нигде оне искрености, нигде: „ Добар дан“. Сви некуда јуре, само се хрли ка бездану. Речи празне, безначајне, само испразне љуштуре. Када си, Оче, последњи пут прошетао овим сивилом Земље? Чујеш ли их? Цинични и лажљиви смех насупрот дечијем вапају. Видиш ли их голе и босе, гладне и жедне? Моле, преклињу само да дан преживе. Видиш колико је данас прогутано поноса најпоштенијих? Погнутих глава од врата до врата куцају, са сузама у очима моле, падају на колена, пред ким? Пред оним који су најгори, који за тебе и не знају, који ти постојање оповргавају. Зашто си нарушио баланс? Чујеш ли те речи молитве, зар си постао глув за те сузе усред храма уздигнутом Теби? Зашто нас од понора више не чуваш? Зашто си дозволио да постанемо овако себични, охоли, дрски, лицимерни, надмени? Створио си нас, а одакле нам онда одсуство тог хришћанског морала? Где је она слога која бар код неког народа постоји? Где су више она велика имена која се боре и међу зверима за културу српства, за крст часни и веру? Зар си нас створио да нас други сатру, да нам и мало
143