С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
му узмеш кад му узмеш образ? Има ли даље чега? Мислим да нема. Ево мене на поду, али им образ нисам дао! Желим то да знаш. Да будеш сигурна у то. Да можеш поносно да дигнеш главу и кажеш где треба да ја нисам дао образ! Нисам ти никада могао много пружити, а хтео сам, па бар да ти дам ово. Мрву поноса. Једну горку сузу. Мало надмоћног смеха.
Волео сам да те гледам како се смејеш. Иако сам ја сам мргодан, душа ми је играла када си се ти смејала. Весела и једноставна. У свом старом џемперу и оним бордо чизмама. Скакутала си и смејала се без злобе и горчине. То је дар. Смејати се. Ја то нисам имао. Али ево сад се смејем. Не видиш ме, али знај да се смејем.
Похватали су нас све онај дан. Нико није побегао. Нисмо се ни крили, лако су нас нашли. Нисмо се ни бранили. А и како би смо се ми бранили. Књишки црви. Мољци. Као неки интелектуалци. Па како смо ми и могли да се бранимо? Идејама, контрааргументима? Нисмо били једнако наоружани. Није било фер борбе.
Али не жалим се. Мајка природа зна најбоље. Она делује као вода. Вода увек нађе пут. Нама тај пут делује замршено и компликовано, али буди сигурна да је тај пут најкраћи и најлакши, ма како деловао изувијано и уплетено. Тако је и са нама. Мајка природа је нашла најлакши пут и ми смо завршили у слепој улици историје. Нисмо били довољно добри, довољно брзи. Они су били бржи.
Да ли то значи да су они победили? Веруј ми да не значи. Они нису победили, они не могу да победе! Они су генетски шкарт, паразити обични, незналице бахате. Живо бедиње које се издаје за људска бића. Ово је само залет, натезање катапулта пре него ће испалити стрелу и задати смртоносни ударац злом, огавном, глупом змају. Простаку који држи цео један народ у заточеништву и страху. Зли један змај и његови црви који му чисте и негују крљушти. Хране га и поспремају јазбину. Отимају за њега.
140