С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
да протуре све оне лажи и полуистине. И онда се питамо зашто свет не напредује.
Коначно сам схватио еволуцију, како је то болно спор процес. Како мајка природа одабира и спаја, укршта и мери. То траје много револуција. Много живота, много надања и недосањаних снова. Да се човек научи да мисли. Да користи свој најскупоценији алат који му је затворен у коштаној кутији и клати се на раменима.
Неко је рекао да је човек у ствари мозак, тело је само возило које га штити, возило које га преноси.
Живот, то је скуп материје и енергије чија је главна одлика саморепродукција. Ту му је и сав смисао. Ми смо само веза елемената и кванта која пулсира и шири се, не смем рећи васионом, али сигурно овим свемирским бродом који ми зовемо Земља. Ми смо свемирски путници. Ми смо дошљаци са далеких звезда. А када одемо, одлазимо на неко друго место где ћемо бити неко други, нећемо више бити ми. Да ли ће остати нешто од те везе којом се одликује наша личност? Да ли ће неки комад нас остати заувек упарен и сачуван за неке нове звезде?
То је заправо живот после смрти. Нешто што ће остати иза мене и иза тебе када се генетски материјал даље пренесе на децу. Колико су деца заправо део нас?
Видиш да ме муче и даље та питања, а овде и онако немам шта друго да радим.
Колико су ниске побуде оних који су срушили наше снове и овде нас затворили. Нису нам чак ни тражили реч да нећемо побећи и отићи одавде. Да их нећемо збацити и провући кроз блато и глиб, ту их и оставити, ту, где им је и место.
Уништили су толико живота, толико малих, обичних људи, понижених жена које су им се давале да би јеле. Људи који су ћутали да би јели. Уцена је то страшна! Образа за хлеба! Човек нема ништа друго до образа. Шта ћеш даље да
139