С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Тешко је овде. Затворен сам са својим мислима, затворен на силу, по неправди. И знам да нећу изаћи. Немој се зато љутити што пишем. Када је тешко, гледам да побегнем, да одлутам. Бежим само на лепа места, а најлепша места су тамо где си ти. Да се гледамо преко ивице стола као двoје дуелиста у двобоју. Сећам се јасно твојих очију. Како си их ширила и разливала по мени, а ја се губио у њима као бродоломник у океану. Пловио по олујама и ратовао са таласима.
Јасно се сећам непристојних речи које си невешто изговарала правећи се да си љута. Ја бих се са своје стране правио уплашеним, док сам желео да ти притрчим и љубим без престанка. То су били лепи дани.
Човек би помислио да ће модеран свет оставити беду иза себе. Наука, техника, схватамо свет много боље данас. Све то сада изгледа далеко и бледо. Нисмо успели. Увек сам се питао да ли постоје разлике између људи каменог доба и данашњице. Да ли би један човек из каменог доба могао да савлада све данашње изазове, да научи да користи апарате модерне кухиње и остала помагала. Сад знам да разлике нема, чак би човек данашњице могао да се привикне лако на камено доба. Нисмо ми далеко одмакли. Човек – животиња!
Ушли смо у ово пуна срца, са вером да чинимо нешто добро и достојанствено, надасве са убеђењем да нам је успех загарантован. Показало се да су прилике ипак другачије и да Сер Валтер Скот може и данас да описује слике из затвора као у време крсташких ратова.
Друштво се није изменило, само је техника узнапредовала. Мишљење се није изменило, само је пренос идеја постао бржи. Суровост није омекшала, само је навукла мекшу рукавицу.
Револуција је појела још једном своју децу. Гмизавци су испливали и сели за пун сто. Нису се либили. Нису оклевали. Питам се, како им је у време модерних комуникација успело
138