Самица | Драган Нешић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Самица | Драган Нешић
Поздрављам те. Пишем ти да ти кажем шта осећам. Пишем ти да не бих мислио на шта друго. Да скренем мисли са ове несреће која ме је снашла и из које не могу лако изаћи. Признајем да ми је много лакше да пишем теби него неком другом. Теби сам увек радо говорио све, чак и оно о чему сам морао ћутати, ја сам отварао уста и дозвољавао да мисли истичу из моје главе. Било ми је лепо са тобом. Причали смо. Ево сад седим и мислим о твојим очима, о образима који се зажаре када бих ја украо тренутак и пољубио их слатко. Ниси ме никада грдила због тога и то ми је причињавало неизмерно задовољство. Мале, ситне слабости и мала ситна задовољства. Додир врховима ципела негде где седе људи, прамен твоје косе на мом лицу када седнеш поред мене. Све ме то и сад жари и тера ми крв брже и снажније кроз тело.
Пишем ти из самице. Пишем ти, а знам да писмо вероватно никада неће стићи до тебе. Пишем и дозвољавам себи бар мрву наде, јер кажу да нада умире последња.
Данас ми је уз моје дневно следовање једна рука дотурила папир и танки уложак оловке, све то залепљено уз доњу страну послужавника на којем нам доносе оно мало бедног дневног оброка. Препознао сам Петерову руку. Знам добро његове дуге прсте, прсте које је он увек неговао и снобовски поносно чувао од било каквог рада. Знаш како је био поносан на свој интелект.
На прсту је имао бледу траку, тамо где је некада била бурма. Бурму су скинули и мислим да га је то највише заболело. Сећаш се како је стално говорио да је никада неће скидати, да ће га сахранити тако. Блесавац један. Ризиковао је све што му је остало да би мени дотурио мало утехе.
137