Самица | Драган Нешић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Самица | Драган Нешић
Поздрављам те . Пишем ти да ти кажем шта осећам . Пишем ти да не бих мислио на шта друго . Да скренем мисли са ове несреће која ме је снашла и из које не могу лако изаћи . Признајем да ми је много лакше да пишем теби него неком другом . Теби сам увек радо говорио све , чак и оно о чему сам морао ћутати , ја сам отварао уста и дозвољавао да мисли истичу из моје главе . Било ми је лепо са тобом . Причали смо . Ево сад седим и мислим о твојим очима , о образима који се зажаре када бих ја украо тренутак и пољубио их слатко . Ниси ме никада грдила због тога и то ми је причињавало неизмерно задовољство . Мале , ситне слабости и мала ситна задовољства . Додир врховима ципела негде где седе људи , прамен твоје косе на мом лицу када седнеш поред мене . Све ме то и сад жари и тера ми крв брже и снажније кроз тело .
Пишем ти из самице . Пишем ти , а знам да писмо вероватно никада неће стићи до тебе . Пишем и дозвољавам себи бар мрву наде , јер кажу да нада умире последња .
Данас ми је уз моје дневно следовање једна рука дотурила папир и танки уложак оловке , све то залепљено уз доњу страну послужавника на којем нам доносе оно мало бедног дневног оброка . Препознао сам Петерову руку . Знам добро његове дуге прсте , прсте које је он увек неговао и снобовски поносно чувао од било каквог рада . Знаш како је био поносан на свој интелект .
На прсту је имао бледу траку , тамо где је некада била бурма . Бурму су скинули и мислим да га је то највише заболело . Сећаш се како је стално говорио да је никада неће скидати , да ће га сахранити тако . Блесавац један . Ризиковао је све што му је остало да би мени дотурио мало утехе .
137