С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Прва збирка Песме( 1899) која излази у Кикинди доживела је исхитрену критику Љубомира Недића чији конзервативизам није препознао најтананије пулсирање уметничких дамара који су уткани у кохерентност његових песама грађених топлином с универзалном поруком љубави. Осетљив какав је био, после овакве критике је дуго паузирао са писањем не прихватајући чињеницу да је и лоша критика боља од равнодушности и прећуткивања.
Сарађивао је у кљижевним часописима Невен( 1884- 1887), Јавор( 1891-1893), Стражилово( 1892-1894), Отаџбина( 1892), Босанска вила( 1892-1895, 1910-1911, 1914), Дело( 1894), Женски свет( 1894), Бранково коло( 1895-1899, 1903, 1906-1909, 1914). Уредио је књиге: Дечија збирка, Јован Јовановић Змај( Нови Сад, 1929) и Дечија збирка песама, Војислав Илић( Нови Сад, 1929).
Пензионисан је 1923. на сопствени захтев. Боловао је од шећерне болести и живео далеко од очију јавности. У Београду остаје до смрти 08. новембра 1935. године. Сахрањен је на Новом гробљу поред стрица Ђуре Јакшића, а 1970. је на родној кући у Српској Црњи постављена спомен плоча.
НА ХРАСТУ ЋУТЕ
На храсту ћуте гранчице голе Кад који листак на земљу пане, Ћуте – као да ништа не боле Умрле наде, не боле ране:
Тако је судба лист покидала С дрвета мога леденом руком Ал ' душа ипак није одала Свој бол ни сузом нити јауком.
14