С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
враћа у Српску Црњу и прима парохију преминулог оца, и ту остаје до 1920.
За време балканских ратова скупљао је прилоге за српски и црногорски Црвени крст, и због тога је 1915. осуђен на петнаест дана затвора. После рата 1919. напушта свештенички позив и одлази у Нови Сад где ради као библиотекар Матице српске, а почетком 1922. одлази у Београд и ради као секретар Министарства социјалне политике.
Своје прве песме објављује 1884. у Невену и Јавору под псеудонимом Ленскиј. Писао је и приче, приповетке( прву збирку прича објављује 1900. у Мостару, а у архиви Матице српске је његов аутобиографски Роман усамљеног младића и драма Урок. Међу значајнијим делима су му: Песме, Дечија збирка песама и прозе( Београд, 1922), Сунчаница( Београд, 1929), Легенде и приче за одрасле( Београд, 1931), Мирна времена( Београд, 1935), Деоба врлика( Нови Сад), Свети апостол Павле, живот му и рад( Нови Сад), Велика тишина( збирка од двадесет две приповетке).
Стваралаштво Милете Јакшића је запостављено у формули српске модерне иако су о њему писали и вредновали га признати књижевници и критичари: Јован Дучић, Исидора Секулић, Алекса Шантић, Милан Кашанин, Марко Цар, Милорад Митровић, Драгутин Илић, Бранко Лазовић, Богдан Поповић, а Јован Скерлић га је уз Вељка Петровића сматрао најбољим песником старе Војводине. На његово стваралаштво су утицали Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а по емотивном набоју је близак Владиславу Петковићу Дису и Сими Пандуровићу, али је задржао свој лични печат. Својом поезијом је газио међе и сигурно припада Друштву бесмртних песника, а по свом унутарњем животу могао је да се пореди и са много већим песницим од себе. Његово касније стваралаштво има опште одреднице поетике симболизма.
13