С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
гактања врана уобличен хуком вјетра кроз крошње имао је необичну мелодију. Ослобађајућу и сабласну.
Заставши на ивици шуме, Славиша опази бијелу статуту поред једног храста. Погледао је мало боље. Статуа се помијерала. Крв му груну у образе, те остаде као укопан. Јато врана полетјело је у његовом смјеру, крилима му додирујући косу. Бијела статуа закорачи ка њему. На мјесту гдје би требале бити очи, створење које му је ишло у сусрет имало је двије велике црне тачке. Умјесто руку и ногу имало је дугачке гране. Изгледало је налик високом човјеку омотаном у бијели чаршав са гранама у рукама. Славиша хтједе позвати у помоћ, али грло му је постало суво. Иза првог створења створише се још четири: једно нешто ниже и са чаршавом који се вуче по тлу, те још три мања створења, неправилног хода. Ходали су према Славиши док су опанци на његовим ногама узмицали назад, парајући земљу. Највеће од бијелих створења му приђе. Славиша је покушао остати миран. Створ му је ставио храстове руке на рамена и погледао га црним, угљеним тачкама што личе на очи. Небо изнад њих се смрачило, а створ му у џеп стави мали завежљај. Славиша није видио одакле га је извукао, а сва четири створења се изгубише у даљини. Посматрао је док се губе у малом сеоском потоку и полако нестају.
Када је повратио снагу, Славиша поче трчати. Чинило му се да га ноге самовољно воде сеоском стазом. Када је био у близини куће, опази старог Вујасина како корача према њему. У руци је држао сјекиру.
,, Ма куд сад успораваш?’’ викну Вујасин,,, Трчи одмах кући!’’.
Задихан и зајапурен Славиша застаде. Упитао је шта се десило, све док је плућима хватао ваздух. „ Дошли су мајстори да сијеку Зечји гај.“ Славиша рашири очи, али оста прибран. Надао се да
Вујасин неће видјети да је узнемирен.
122