Прича из заумља | Ђорђе Максимовић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Прича из заумља | Ђорђе Максимовић
ЗАВЕШТАЊЕ БИЈЕЛЕ ДУШЕ
На путу до куће, Славишу су често када се враћао из школе пратиле сеоски пси. На рамену је носио малу плетену торбу коју му је сестра зашила у којој је држао парче сланине, мало соли и векну хљеба. Испод овчјег кожуха у скривеној прегради носио је очев војнички нож. Успут би сјекао сланину на ситне комадиће и бацао је псима.
Обишавши неколико сеоских амбара зашао је у високо растиње. Вече је било прохладно, а небо изнад њега прошарано звијездама. Чинило му се да у ноздрвама осјети мирис печеног кромпира и пасуља. Пречица којом је ишао зарасла у траву, ознојила га је док је пјевушењем прекраћивао вријеме. Примијетио је да га пас којег је увијек морао тјерати из дворишта више не прати. Застао је на тренутак и ослушнуо. Тишина. Наставио је својим послом, очекујући малог куждравог мјешанца на крају зарасле пречице.
Од раног дјетињства, Славиша је волио ходати природом. Повратак из школе био је његово мирно вријеме; упркос куљању у стомаку, осјећао се благословено. Размишљао је о дрвеној фрули коју је израдио. Када дође кући премазаће је лаком; сљедећег дана понијеће је у школу. Пјесме које је звиждукао звучаће много боље на фрули. Зечји гај био је тик до њега. Сеоска храстова шума добила је име по ловцу на зечеве који је био власник шуме. Заједно са породицом нестао је прије скоро једног вијека. Њихов нестанак приписивао се мрачним силама, одласком у Европу. Праву причу, међутим, нико није знао. Сваке вјетровите вечери Славиша би застао пред гајем и посматрао; звук
121