С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
„ Зашто сијеку гај?“
„ Неки пијанац је пролазио кроз гај и каже да је видио стару кочију растурену и зараслу у маховину. Вели још да су га јурили неки демони. Ујутру је то рекао људима у кафани код Рушке. То је сигурно онај матори газда гаја и његова породица. Умрли су у том гају и сада прогањају друге. Идемо посјећи сву шуму и избацити зле духове из села.“ „ Ви вјерујете у то?“ упита Славиша. Вујасин скупи пљувачку и хракну. „ Тај маторац никоме није дао шуму. Једне ноћи је са породицом кренуо на пут. Била је олуја. Ушао је у гај и није изашао. Никада га нису нашли. То је права истина. Е, па више неће бити тако. Сад сијечемо шуму!“
Чврсто стежући сјекиру, Вујасин настави према гају. Славиши се учини да у даљини чује мајчине и сестрине гласове. Склонио се са стазе и сјео на оближњи пањ. Осјети да му ноге клецају од трчања.
Није заборавио на завежљај који му је бијели створ малочас дао. Да ли је то утвара, помисли? Одвезао је црвени папир са завежљаја. Смеђа тканина размакну се, а унутар ње налазио се папирус. Славиша одмота папирус, а очи му се раширише. У руци је држао тапију на којој је црним мастилом било исписано његово име, заједно са називом Зечјег гаја. На дну странице стајао је потпис старог власника и биљежнички печат. Окренуо је папирус на другу страну и погледао исписане редове.
Ти, сине чисте душе. Са љубави према фрули што храниш гладне душе луталица. Не сијеци ову шуму но је пусти да расте до неба. Кад грана дрвета највисочијег небо запара, узми сјекиру и сам усијеци свако дрвце. Тада богатство моје имаћеш. Не дај да успомена на моју породицу пропадне у крвавим рукама душмана.
Славиша сачека неколико тренутака, а онда ко опарен устаде. Гласови његове мајке и сестре били су све ближи.
123