С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
мушкарци овдје у логору или су негдје друго, мрак је био као у поклопљеном лонцу. Није могао установити ни чије су све породице присутне у логору. Многе он у Ријеци још не познаје.
Тмурни дебели сочни облаци су се нагомилали, ни најслабије свјетло звијезда ни од куда није се могло пробити кроз њих. Уз то висока стабла стољетних храстова су наткриљивала надстрешницу подигнуту на брзину, свјетло као да је било нестало у цјелости и за сва времена. Одједном као да се небо отворило, без муња и громова сручио се пролом облака. Киша, какву је мало ко памтио, излила се на жедну земљу. Зачас се показало како је надстрешница лоше направљена, цурило је између дасака.
Пробуђено процурилом водом заплака, у повојима, тек који мјесец дана старо дијете Зорке Вукомановић, Михајлове жене.
– Дави га, сунце му крваво! – повика глас одраслог мушкарца. Зорка стави дјетету руку на уста, плач нагло умуче. Драган Савић је био почео тонути у сан. Пробуди га глас тог мушкарца. И одрасли се скривају овдје умјесто да иду на устанак, помисли он. Није могао установити ко би то могао бити. Мало, онако бунован, још је у полусну размишљао о храбрима и кукавицама. Био је поносан на оца који је отишао на устанак много прије него што га је Јово Богуновић позвао. Ниједног часа није помишљао да би отац могао погинути. Убрзо, иако су га росиле ситне капи кише, које су се прокрадале између слабо сложених дасака, Драган је заспао. Пробудио се ујутро када је мајка одлучила да иде кући нахранити свиње. Он је одлучио да иде с њом, узалуд га је она покушавала оставити ту у скровишту, није могла сломити његову тврдоглавост.
Још се ништа није знало шта се догодило у Турском Дубовику. Било је рано јутро, облаци су одјездили негдје
91