С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
преко хашанских брда, тамо на сјевер, преко Сане, према Козари, за коју Драган Савић није чуо ни да постоји. Тамо, на западу, према Босанској Крупи, преко Шита, види се црвенило од многобројних пожара, горјеле су нечије куће, није се знало да ли муслиманске или српске.
Даница и Драган дођоше кући. Свиње су дивљале, тражиле су храну. Даница оде да их нахрани.
Ускоро се на тратини, испред кућа Савићевих, окупило неколико жена из комшилука, Смиља и Милка Сучевић, Марија, Јела и Милка Будимир, жене које су дошле нахранити свиње, међу њима је био од мушкараца само Јово Будимир. Драган Савић се придружио тој скупини која нагађа шта се ноћас догодило у Дубовику. Нико ништа поуздано није знао, нису знали ни чије су куће изгорјеле.
Управо је наступила дјелимично помрачење сунца. Тамо, на истоку, изнад Козина, окрњен је један дио сунца. Драган ништа о помрачењу није знао, а чини се да су и овдје присутни знали колико и он. Забринут, престрашени Јово Будимир дао се у гатање:
– Помрачење сунца – пропаст Срба, помрачење мјесеца – пропаст Турака!
Драгану се те ријечи као ножем урезаше у памћење. Видио је Јовино уплашено лице, ништа на њему од оне очеве одлучности, све је на њему било оно што је налазио и код Јовине дјеце, Николе, Пере … плашљивост и кукавичлук, оно што се Драгану најмање свиђало, ништа мушког, спремног да се бори. Јово и његова дјеца су умирали унапријед, меки, меки као тијесто којег можеш мијесити како желиш, препуштају се судбини, очекују само милост. 92