С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
сталне пријетње, бјежање. Више се не бјежи! Осјећа да му је зид иза леђа. Шкрипи зубима, спреман је и он да убије прије него буде убијен.
Сви остали укућани су на пољским пословима, само Даница чува стражу да усташе не налете. Петар осјећа и зна да се устанак припрема, ићи ће и он с копљем у рукама, не да да му иду браћа, они су наивни, не знаду се они чувати. Биће за њих других послова. Иде и он на Велики Дубовик! Дојадило му је то усташко гнијездо из којег сваки дан као осеви из осињака излијећу злотвори и пале људима куће.
Прошлу ноћ су одвезли у Кућерину сву грађу Савићевих, припремљену за Симину кућу, чију су изградњу започели. Тамо су у тој долини дубоко увученој у брдо Метлу, подигли надстрешницу, за сваки случај, да жене и дјеца имају кров над главом. За ту долину не знају усташе, не знају чак ни многи становници засеока Ријека. Увече се све жене и дјеца из Ријеке нађоше у Кућерини. Формиран је мали логор за оне које треба чувати. Нико не зна шта може донијети устанак, не зна се ни колико ће слабо наоружаних људи кренути у битку, могу се усташе одбранити и кренути у осветнички напад, попалити и хашанске куће, поклати жене, дјецу и старце, оне који не могу бјежати.
Стараца додуше и нема, најстарији Дмитар Вукомановић већ је заглавио у Босанској Крупи, остали су већ помрли, овдје, у Подгрмечу, ријетко ко да доживи дубљу старост.
У сред ноћи наднесоше се тешки црни облаци над Хашане. Са врх Метле, одакле ли, чуо се добро познати глас Јове Богуновића – Јапана: – Еј, Петре Савићу, устанак! Идемо на Дубовик! Зашто Јапан зове баш тату, питао се Драган Савић, зашто не зове никог од Будимирових, Сучевића, Вукомановића? Зар они не иду на устанак, шта је с њима? Дјечак није могао одговорити на та питања, није видио да ли су ти
90