С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Дјечак Драган Савић се пришуњао близу мушкараца, стао уз кленић и слушао њихов разговор. Постало му је јасно да је дошло зло вријеме.
14. УСТАНАК
Петар Савић је заложио ковачку ватру у љетњем дијелу куће, добро му је дошао угљен којег је прољетос палио, да га има за сваки случај. Ковач, комшија, Исо Сучевић када неком кује поткове, или некакав други потребан предмет, тражи да му се донесе угљен, он нема времена да га пали, заузет је ковачким пословима. Сада је још више заокупљен ковањем копаља и другог хладног оружја. У селу је мало ковача, много људи долази Иси, спремају се људи за обрачун с усташама.
Заложио је Петар ватру, одлучио је да ће сам исковати копље, Исо је сада преоптерећен, многима требају копља. Гледао је пажљиво како то Исо ради, загледао је боју жељеза, оцјењивао када је оно довољно усијано за ковање. Учио је занат гледањем. Сада је наложио ватру, у средину ставио комад жељезне шине, нагрнуо на њега угљевље, новинама распирује огањ. Посматра како жељезо постаје црвено, а затим почиње добијати жуту боју.
Клијештима је извадио шину из ватре, донио је на наковањ и почео тешким чекићем да је обрађује. Окреће шину и дотјерује њезин изглед, она све више поприма облик који он жели да јој да. Жељезо је изгубило сјај потребан за ковање, он га враћа назад у ватру и чека да се загрије.
На вратима стоји његов најстарији синчић и са занимањем гледа како отац први пут кује. Никада до сада то није радио. Отац сав предан послу, којег први пут ради, не види ништа око себе, само у шиљат усијан врх копља пиљи. Дотјерује врх да буде чим оштрији, треба му то једино оружје, оно је убојитије од МГ пиштољчића. Дојадио му је усташки зулум, убијање невиних људи, отимање жита,
89