С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
да ће наћи Петра па се он осмјелио, почео је ноћивати код куће, обрађивати њиве.
Ноћу су усташе из Великог Дубовика шенлучиле по хашанској цести. Пијани, трком су гонили коњске запреге, веселили се, дозивали виђеније Србе, изазивали их.
– О, Петре Савићу, кожу ћемо ти одерати! – чуо се из мрака непознат глас. Тијесто таме су сјекли повици мушких гласова и вриска разуларених жена. Точкови кола су поскакивали по калдрми, ландрлали. Испод коњских потковица сијевале су искре. Понекад би из побјешњелих кола прснуо пуцањ из пушке према некој од српских кућа.
Мушкарци су се искупили испред Савићевих кућа, на ледини испод кленића. Забринути ршумом и пријетњама, питали су се шта предузети.
– Могли би срушити у Ријеци стабло преко цесте, када се зауставе, оспемо их камењем и отмемо им пушке – предложио је Петар Савић.
– Што можеш друго чути од будале него лудост – јави се припит Урош Будимир – хоћеш ли да неко главу изгуби.
– Овако чекајући нећемо их сачувати – отрпи Петар увреду. Нико не рече ни ријечи.
– О Уроше Будимиру, твоју главу ћемо на колац набити – добацио је неко из усташких кола.
– Види, и ја сам им на мети. Што сам им ја учинио? – лецну се Урош.
– Ударила им лудост у главе – рече Јово Будимир. Нико им се није замјерио, а пале српске куће, отимају, пљачкају, убијају – пијани су!
– Нешто ће се морати предузети – јави се поново Петар – овако се даље не може.
– Јуче су палили куће по Средњем Дубовику – сутра ће у Хашанима – рече као за себе Исо Сучевић – моја је најближе цести, прва ће изгорјети.
88