С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
– На тавану? Ајмо виђети колко имате! – слинав од пића поче се он успињати уз басамаке. Пазио је да се не спотакне.
Даница пође за њим. Остаде на степеницама, гледала је шта он ради на полупразном тавану, освијетљеном само малим прозорчићем који гледа према цести с другу страну Ријеке, у брдо Метла. – Ђе је преостала шеница, мајку вам влашку? – Ђе би била, појеле је врућине. – Врућине? Сакрили сте ви њу, влашки гадови! Даница уздрхта при помисли да је Милан пред само пола сата однио врећу пшенице у шуму, у Прогон. Не да се Мујица преварити, зна он да су све фамилије посакривале жито. А зашто да га и не сакрију? Турска држава, каже Туре. Па нека јој онда Турци дају жито кад је њихова.
– Ђе је шеница, мајку ти влашку? – зграби Мујица
Даницу за кошуљу на прсима. – Себи руке, Турчине! – истрже се Даница. – Шта себи руке, мајку ти курву. Сад те могу убити а да ником не одговарам.
Драган је гледао шта се догађа, није поглед скидао с Мујице, бојао се његове пушке и зле нарави. Мујица није више могао издржати тај упитни дјечји поглед, нешто се преломи у њему и он напусти кућу мрмљајући псовке.
Потјера ће услиједити неколико дана касније. Петар од тада није смио ноћити код своје куће. Из дана у дан тражили су га жандари. Нико није знао како је име убици коцкара, нису познавали ни Петра Савића, али су многи знали за коња. Таквих коња није било, осим Лисана, на подручју среза Босанска Крупа. Лако су установили ко је његов власник.
Петар се једно вријеме сакривао у Мркаљима код тетке Марије Половине. Милоша нико није тражио, он је ћутао, ником ништа није говорио шта се десило. Изгубили су наду
87