С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
***
... Цијелим језером господари тама. Рутама којима се крећу чамци ноћу је просуто мастило, а барке разгледају по хартији од језера гдје би исписали имена својих пожуда што их нагоне на сталну кретњу. У даљини мрк талас пажљиво одиже и спушта оштре палубе успаваних барки. Сањиве главе путника, уморне али разбуђене дашком вјетра бескућника, замишљају каквих загонетки има четврт километра испод њиховог пловила, гдје обитава скривени свијет језерског огледала по којем звијезде роне и свјетиљке са спрудова плутају, гдје сновиђењима човјековим нема граница. Све је достижно, ухватљиво и могућно на тој несталној површини што се раздваја испред кљуна споре лађе. Сваки путник је увјерен да га она носи баш на оно мјесто куда се одавно премишљао да пође... А кроз пола сата ће упловити у оно исто лијепо охридско пристаниште из којег се са копна отиснуо. До поноћи ће узбуђене ноге, које до тада клецаше између воде и небеса, ступити на излокан док. Увидјеће да се под њим више не гиба вода и да се ништа неће покренути док се стопала сама не сретну с врелином градског бетона. Како барка својим боком тупо удари о док гдје бива усидрена, тако човјек, враћен чврстом тлу, удари челом о стварност. Намјесто пљускања валова о бокове пловила, чуће се ударци клатна о бакрена звона с високих торњева црквених. У глави доскорашњег путника забрујаће обала, а шум валова наставиће да дремљиве барке проноси пучином. Недосањаним сном у мислима прошетамо и буде нам као да смо истински, па и најскривенијим чулом, чар жељеног живота осјетили. И будемо нарочито расположени, попут пера лаки, као облак којег сунце стријелама среће пробада. Невин осмијех лице нам кити све док оно разбуђене свијести не примијети кад невидљива суза низ бразгав образ
80