С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
послијеподне титра по језерској води. Осјен скамењеног срчаног мишића имитира некадашње струјање вреле крви кроз ходнике крвних судова. Трепери као драга успомена у ризници заборављених сјећања чију капију валови настоје да пробију.
Вода се залијеће и нагриза је са сваке стране. Опсједају валови укочено срце, желе да раздјевиче тајну камене грбине. Не вјерују, плаховити и силни, да је крв несметано текла коморама гдје сада хоће владавину да спроведу. Прескачу је, обилазе, цијелу је поклопе кад се невријеме над језером наднесе, па остане да вири тек мала избочина што се у сивилу замућене воде и облака над њом као мраморни стећак сјаји.
Ако на једној од овдашњих шљунковитих плажа налетите на шкољку, прислоните је на ухо и чућете сопствену крв како шуми попут мора усљед буриног бијеса. Срцу вашем биће пријатно што и даље уједначено куца, но ипак сажаљиво у правцу неба погледајте, јер испод стијена и укопаног јерејевог тијела подно средњовјековне цркве, све наше тајне и гријехе ћути једно срце, закржљало и стврднуто, и распући ће се тек онда кад и посљедњи човјеков гријех буде окајало.
Зар се свјетски бол и тјескоба духа могу мјерити са патњом каква пали утробу једног човјека? Негда давно, у највеће дубине мора потонули градови с низом обелиска и велелепних палата, будним оком Океана миленијумима чувани, могу ли се мјерити са једним каменчићем што на дну Охридског језера спава? И толике љепоте шпанских плажа и грчких обала, зар су упоредиве са хоризонтом који се према албанским странама у предвечерје осликава? Ако је онај бескрај слане воде на Земљи, распршен по далеким пучинама, створен од суза миријада нараштаја људи и титана, онда је ово језеро кап што је из Божијег ока пала онда када се због човјека Он први пут расплакао.
79