С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
путник искашљао нешто сукрвице , попут изнуреног војника при повлачењу што оружје из руку испушта ...
... Да је кржљаво растиње за које би се рекло да муку мучи док у грчу пружа своје гранчице ка сунцу што га жива спаљује , потргани праменови косе дјевојачке што је даноноћно ридала за погинулим вјереником којем нема повратка домовини нити хумке на туђинској земљи ... Или је пак састругано паперје са дјечачког лица који у петнаестој мисли да је одрастао па узима бритву покојног ђеда да би се , сав важан и свечан , по први пут у животу обријао ... А рука којом је горњу усну сапуњао изгубила се на Колубари , или на југу куда се у зиму смрзнутих крила отетураше српски птићи , код Солуна гдје се с одјецима махнитих топова судараше кликтаји слободи , гдје се гвожђе у срце залијетало али га није успјело распршити ... Или је то коса с тјемена искушеника који није животним страстима обузет и који не тражи друго до унутрашњи мир којег све мање у васиони има . Можда туда бесциљно лутају , као олујом почупане влати јечма , пострижене власи тог на ћутање зареченог калуђера , вјетром разнесене , по бреговима разбацане као убога сирочад од свијета напуштена .
Најпослије , и оне бљештаве искре , неуморне пливачице што гњуре у језеру па израњају у још већем сјају , нису друго до остатак заноса једне миле душе чије живљење постаде несрећна приповијест . Она од живота није узимала ништа а давала му је све што би стицала и добијала . Живјела је за друге док није скончала као вјечити дужник ономe ко јој највећа радост бјеше . Ње нема јер се жртвовала да би другима било боље . Покидала је модре жиле на мршавим рукама и пустила сву крв да се у језеро преточи . Жар из опржене блиједе шаке сручила је у воду , а у грудима је преостао да зјапи понор гдје је живо тукло ишчупано срце . Оно се преобразило у избраздан јалов камен , стуцан пред квргавим тијелом импресивног рта чији одраз у касно
78