С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
путник искашљао нешто сукрвице, попут изнуреног војника при повлачењу што оружје из руку испушта...
... Да је кржљаво растиње за које би се рекло да муку мучи док у грчу пружа своје гранчице ка сунцу што га жива спаљује, потргани праменови косе дјевојачке што је даноноћно ридала за погинулим вјереником којем нема повратка домовини нити хумке на туђинској земљи... Или је пак састругано паперје са дјечачког лица који у петнаестој мисли да је одрастао па узима бритву покојног ђеда да би се, сав важан и свечан, по први пут у животу обријао... А рука којом је горњу усну сапуњао изгубила се на Колубари, или на југу куда се у зиму смрзнутих крила отетураше српски птићи, код Солуна гдје се с одјецима махнитих топова судараше кликтаји слободи, гдје се гвожђе у срце залијетало али га није успјело распршити... Или је то коса с тјемена искушеника који није животним страстима обузет и који не тражи друго до унутрашњи мир којег све мање у васиони има. Можда туда бесциљно лутају, као олујом почупане влати јечма, пострижене власи тог на ћутање зареченог калуђера, вјетром разнесене, по бреговима разбацане као убога сирочад од свијета напуштена.
Најпослије, и оне бљештаве искре, неуморне пливачице што гњуре у језеру па израњају у још већем сјају, нису друго до остатак заноса једне миле душе чије живљење постаде несрећна приповијест. Она од живота није узимала ништа а давала му је све што би стицала и добијала. Живјела је за друге док није скончала као вјечити дужник ономe ко јој највећа радост бјеше. Ње нема јер се жртвовала да би другима било боље. Покидала је модре жиле на мршавим рукама и пустила сву крв да се у језеро преточи. Жар из опржене блиједе шаке сручила је у воду, а у грудима је преостао да зјапи понор гдје је живо тукло ишчупано срце. Оно се преобразило у избраздан јалов камен, стуцан пред квргавим тијелом импресивног рта чији одраз у касно
78