С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
искрице видљиве још једино даље од обале, тамо гдје дубина језера скоро триста метара досеже.
На које било мјесто да допутује човјек, неопходно је да претходно упозна свете истине с којима се цијели тај крај у прошлости суочио. Сав простор Охридског језера, сабијен обручем 88 km дуге обале, вапи да његова прича не буде попут паучине разасута у ваздуху већ да пронађе мјесто у нечијој ријечи. Нема ништа снажније нити врједније од живе људске ријечи што легенде претаче у врсних антологија достојна казивања...
Ријетки ће назријети да ови неправилни колутови што са средине језера према обалама путују нису рођаци дивљим таласима из недогледних пространстава сланих вода свијета, него видан одраз залуталог уздаха, посљедњег издисаја с којим је душа из плућа излетјела, с лакоћом се одвојивши од тијела у којем никад смираја нашла није.
... Да само језеро није попримило од неба које се у њему огледа ову плаву боју што хипнотише, већ отуда што је ојађена душа, док је у тамници туцала камен, изгубила огањ несмирених осјећања који јој дотле у души тињаше, те јој око изразиту азурно плаву боју задобило – боју ока утамниченог мученика. Она се усула у очнe јабучицe као што је много година прије дубоку котлину испунила вода и у води језера остала да до данашњих дана живи. Из масива жалости и горчине издвојило се нешто од неизмјерне туге и чежњивости за човјеком. Језерска плавет изврсна је представа којом се настоји кобност помрчине сакрити. Игра се драма без наслова, без утврђеног сценарија, у амфитеатру околних узвисина, а под рефлектором јединог сунца.
... Потом, да је то велико удубљење што сеже пар стотина метара испод наших стопала, дубока јама, можда она у чемерној епохи опјевана јама Ковачићева, пријашњи дом крупном оку које ратно безумље ископа, незнаном као што је сијасет хероја са животног беспућа... рупа у коју је изможден
77