Путопис | Миљан Кујача
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Путопис | Миљан Кујача
ОДЛОМЦИ НЕДОВРШЕНОГ ПУТОПИСА ОХРИДОМ
... Ко год стигне овамо опијен веселошћу узбуђеног посјетиоца, налетјеће на мало сјете и меланхолије што је немогуће избјећи дуж кривудавих улица града и поред језера, а ко дође тужан и потиштен, пронаћи ће зрнце благе радости, драгоцјено и ријетко као охридски бисер. Можда је тако стога што лијепе тренутке свако као залог за успомене са собом понесе, док су бриге и прећуткиване мисли језерским плавим ушима шапутане да их они у дубинама сакрију. Ко је овдје неко питање поставио, било наглас или бојажљиво у себи, није без одговора могао остати...
***
Јасно видљиве, примјетне са сваког мјеста на овом благословљеном рту, избијају ћутке и нестају још тише, понављајући ритуал докле год по води има сунца и мјесечевих зрака, сјајне, блиставе свјетиљке као несагледивом љепотом очаране очи. Свjетлуцају у плићаку, над каменитим дном одакле опрезно провирују овећи комади истрошене стијене, испресијецане узаним каналићима, подно стрмог одсјека на чијем тјемену трава на вјетру трепери. Оне не признају латинску сентенцу о златној средини. Задовољство им је да путују од једне крајности ка другој, да заводе оне што на обали чекају долазак обећаног брода, или да подстакну оне што су на пучини да слиједе пламен неугаслих фењера, не посуставши због тренутка слабости што би их по обали просуо... У супротном постају очајем преливени бродоломници што чекају на долазак брода који је давно у далекој луци сидро спустио. Зато су ове
76