С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
неко одредио неку скалу којом бисмо могли измерити да ли је нека књижевност у успону или опадању? На срећу, егзактни показатељ стања у уметности никада неће ни бити потребан. Прави и једини показатељ јесте укус једног сасвим обичног читаоца. Опет на срећу, није потребна наука, нису потребни факултети и институције да би један обичан читалац знао да ли му се неко дело свиђа или не, и да ли му је блиско по вредностима, схватањима и души. То му је Богом дано. А о томе шта читаоци мисле о одређеном делу, у крајњем случају не морамо ни да их питамо. Довољно је ући у књижару и узети у руке дело неког савременог писца који важи за „ Српског Борхеса“ или „ Српског Маркеса“ или „ Српског Набокова“( за сваког светског писца ми имамо по неког нашег). На полеђини тог дела, обично се, по узору на америчке издаваче, налазе цитати разних критичара и интелектуалних величина, који су то дело нахвалили до небеса, те читалац стекне утисак да у рукама држи књигу која је толико добра да је он можда неће ни разумети како ваља. Али одмах испод полеђине, обично на последњем листу књиге, крије се један парадокс који је тешко објаснити, ако се узму у обзир хвалоспеви са задње корице. Тај парадокс лежи у години издања и тиражу, на пример: година издања 2008, тираж 500 примерака, што читаоца упућује на то да се запита како се једно такво, антологијско дело, за више од осам година није могло продати у тричавих петсто примерака? Разумео би читалац да је у питању дело неког писца који тек што је ступио на књижевну сцену, али када је у питању „ Српски Бертранд Расел“ или „ Српски Солжењицин“, који је, по правилу, прву књигу објавио још и пре но што се родио, то је тешко схватљиво. Још ако је наш добри читалац пре уласка у књижару нешто појео, отварањем те, неизрециво добре књиге озбиљно ризикује да му припадне мука.
66