С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ни историјски, ни религијски, ни лингвистички, па самим тим ни етнички.
Историја познаје мноштво процеса сличних овом кроз који наш народ пролази сада. Током тих процеса, са европског континента нестало је мноштво народа који су правили исту грешку коју ми правимо сада – добровољно су покушали да се прилагоде. У нека давна времена, прилагођавање једног народа другом вршило се огњем и мачем и звало се освајање. Данас, када је Србија у питању, врши се( не искључиво) стриктим надзором културе и зове се промена свести и прихватање демократских вредности. Рат остаје последња опција која се примењује онда када покушај културног уништавања једне земље пропадне. Код нас, хвала Богу, за рат неће бити потребе.
А зашто код нас баш култура? Да ли је могуће да се једна земља најлакше може уништити уништавањем културе? Није ли лакше поново огњем и мачем? Та, без Руса 200 милиона, од Срба је пола камиона? На ова питања, на срећу, сама историја даје одговор. Преживели смо све покушаје, данас драге нам Византије, да нас уништи; преживели смо робовање под Турцима; преживели два светска рата и показали да ни један други начин није преостао.
Историјско памћење, историјска свест, сећање на велике људе, на велике догађаје, све до новијег времена и појаве телевизије, почива искључиво на писаној речи. Писана реч, поезија, лепа књижевност, у највећој мери је заслужна за одржавање националне свести сваког народа, па тако и нашег. Утицајем на писану реч, врши се утицај на целу нацију.
Пропадање савремене српске књижевности, очигледније је од било ког дугог пропадања којем је наша држава изложена. Али, запитаће се неко, како то знамо? Да ли у књижевности постоји неко мерило за квалитет исте? Да ли је
65