С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
десетом дјетету Јовановића, кумовати његов Изасланик. Такав развој догађаја омогућава завршетак епизоде о кумовању апсурдним призором. У град Б. стиже тај кум Изасланик, „ анемични старчић из Централе“, кога красе „ блиједо избријано лице, проријеђена сиједа коса смотана и слијепљена на ћелавом тјемену, тамносмеђом бојом офарбани и уредно поткресани брчићи, празан поглед водњикавих очију, шиљаст нос, онакав какав дјеца срећу у сликовницама“ и ступа у необичан дијалог са родитељима који не знају ни имена својој бројној дјеци. Кад кум пита какво ће име дати новом члану породице, отац Феликс не зна ни то, али зато нову, за њега незавидну ситуацију, пропраћа сочним псовкама. Из заврзламе коју су му, ради своје промоције, приредили представници градске власти несрећни отац се спасава досјетком да дјетету дају Замјениково име. Ту „ важну чињеницу“ сутрадан објављују и локалне новине као „ историјско“ збитије у времену Секретарове владавине.
Како трећи мандат неумитно тече, Секретар схвата да мора предузети одлучујући корак. Даје инструкције вјерном сараднику Вајару да изради седмометарски бронзани споменик Замјенику са намјером да приволи тог моћника да присуствује величанственој свечаности и открије споменик самоме себи. А кад је Вајар потрошио много новаца и уложио силан напор да заврши бронзани монумент, наредни догађаји су и у Секретаровој огрубјелој души изазивали серију стресова, увјеравајући га да му било каква упорност неће помоћи да савлада невидљиве границе којима није дорастао.
Убрзано се нижу трагикомични догађаји. Прво стиже депеша из Централе да је Замјенику ампутирана десна рука, што потпуно ремети Секретаров план позивања Замјеника на велику свечаност у Б. Потом, у договору са Секретаром, Вајар тестером одсијеца руку бронзаном Замјенику да би
61