С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Ил ' је баш нужан живот од сто лета, Да се отворе врата другог света?
Е да л ',— но иди, ти мисли недрага!— Е да л ', што овде не угледа дана, Навек пропада из света саздана? Нит ' му је игде у животу трага, Нити надежде, моћи бар постати, Коју имају сами незачети?
О не, не да се то ни помислити! Што је постало, то на веки траје. Тајна је, зашто баш то мора бити, Да земља живот и постанак даје; Колико време, где л ' се ко ту скита, То се за писмо на тај пут не пита.
Шта може цветак, који с ' чупа рука Тек што га роса освежила прва! Зашто да навек она душа кука, Која пропаде ни дужна ни крива, Нит може светлог угледати данка, Јер јој с њом рано мила умре мајка!
Заслуга дели по правди награду: Чим онај старац доби дане своје? Бич има само над кривицом владу: Зар мој да страда син за грехе моје? Да је сав живот један пут за тамо, Сви би столетни умирали само!
Збогом, о збогом, ти мили путниче! Наћи ће тебе и отац и мати; Они ће теби, ти ћеш њих познати,
55