С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ЕМБРИОНУ
Откуда тако, ти мили путниче, У живот овај посла л ' живот тебе? Је ли то живот, је л ' то право биће? Кад свет не видиш, видиш ли сам себе? Отац у теби себе не познаје, Кћер мати тражи, ту јој вид не даје!
Зашто си боље оставио дане, Да пут нов овај свршиш у ноћи? Знала је судба да зора да сване Нећеш ти, нећеш дочекати моћи, Па зашто даде, да се кренеш к цели, За коју нужно дан ти треба бели?
Ил ' је и мрачно матере ти крило Пристојно жељи, која живот тражи? Да л ', што се овде зачне, није било? Да л ' је где човек прије дана наши '? Је л ' биће, које само сате броји, Равно животу, који сто лета броји?
Којем је од вас двојице неправда: Теби што уста немаш, да с ' насмејеш, Ни ока, сузом образ да опереш, Ил старцу, који мучи се и страда, Међутим пева, вес ' о зановета, И тако за сто, мање, више, лета?
Мора л ' то бити, да се човек роди Овде, и време своје да пробави? Има л ' пут земља, који кроз гроб води? Може л ' се преко, да с ' овде не јави?
54