С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
оде, епове( Краљ Дечански 1846. друго издање 1860, Потопљена Пешта 1838), драме( Немања 1862, Звонимир 1868, Бодин 1869), трагедије( Херцег Владислав 1862, Прехвала 1868, Милош Обилић 1869), приповетке( Суђеница 1845, Стеван Јакшић 1846, Мађарица 1850, Господар Арса, Два брата 1851, Женски јунак 1852, Отац и кћи 1858, Лука Сенчевић 1870), роман Калуђер 1881. године и многе критике, расправе, путописне и историјске текстове. Од Матице Српске 1864. године добија награду за Српску граматику. Један је од првих поборника Вукове реформе језика, један од првих песника дечијих песама, а једини песник који је писао епске песме. Надахнуће је црпио из народне књижевности. Суботићево књижевно дело стоји на размеђи класицизма и романтизма. Говорио је немачки, румунски и словенски језик.
За свој дугогодишњи рад на књижевном и културном пољу одликован је 1863. руским орденом Св. Ане II степена, а у јуну 1884. године доживео је ретку славу – прославу педесетогодишњице књижевног рада, коју му је приредила Матица српска уз учествовање Српског ученог друштва и уз уз честитке целог српског народа.
У Земун се пресељава 1884. где је и умро 16. јануара 1886. године.
____________________________
51