С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
у дворани Текелијанума где су се скупили заступници из 83 општине да формулишу и у петицији изнесу пред угарски сабор жеље и захтеве српског народа. Као веома активан у народном покрету 1848. неодвојиви је део историје српског народа у Угарској.
У лето 1853. добија право на адвокатску службу у Новом Саду где је живео до 1861. а потом се сели у Вуковар, следеће године у Загреб и 1874. у Осијек где наставља адвокатску делатност. Био је цењен бранилац у кривичним делима док је службени језик још био немачки. Промена настаје 1859. кад је дозвољено предавање аката и на другим језицима и од тада Суботић све своје делатности обавља на српском језику на велико незадовољство судија. Постављен је 1862. за члана септемвирата( касационог суда) у Загребу и ту је остао до 01. 09. 1867.
У Срему је 1865. изабран за заступника на загребачком сабору и са тог места је много радио на постизању слоге између Срба и Хрвата. Имао је понуду 1867. да ступи у руску државну службу али је одбио уз образложење: Силни руски народ може се обићи и без мојих малених сила, али не и народ коме ја припадам и домовина у којој сам, јер овде нема довољно стваралачких снага, па смо сви дужни да радимо и помажемо, колико можемо. Његово деловање за добробит свог народа је велико и значајно, а важио је за човека велике увиђавности и необичног такта. Издавао је и политички лист Народ( 1870-1873) веома значајан у том периоду. Био је председник Матице српске и ту остао до 1872. и први увео прославу Светог Саве.
Прве песме је објавио у Летопису 1834. у седамнаестој години: Блажени живот, Живот пољски и Растанак, а 1837. Матица српска издаје његову прву збирку лирских песама Лира, а 1843. сам издаје другу збирку песама Босиље. Исте године издаје и Науку о српском стихотворству. Књижевни опус му је разноврстан и обиман. Писао је: класицистичке
50