С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
15. новембар
Округао, крупан до распрснућа, сличан огромној Мулићевој калајисаној тепсији из Ћопићеве приче, с мрвицама злата и угља расутим по дну, синоћ ми је тај насмијани бекрија, увијек загонетног осмијеха, намигивао с ведрог, тананом копреном магличасте свиле прекривеног неба. Гледај ме, као да ми је говорио. Никад ме овако великог ниси видио, а сигурно ни нећеш, јер сам над твојим крајем овако моћан и овако свијетао био прије шездесет осам и поново ћу бити тек за осамнаест година. А ко ће гдје тада бити, не знам ни ја који сам вјечан.
Слиједећи језик астронома, медији га назваше супермјесецом. Јуче је од Земље њен једини вјерни природни пратилац био удаљен само 356.511 километара. Када јој је тако близу, онда, према подацима америчке агенције НАСА, дјелује као да је за четрнаест процената већи и за тридесет одсто свјетлији него када се налази на „ нормалној“ удаљености.
Дуго сам га посматрао и настојао да продрем у његову душу, увјерен да је има. Да није тако, зар би Мјесец измамио толико уздаха заљубљених и зар би кроз вијекове инспирисао пјеснике да му посвете хиљаде и хиљаде пјесама?
16. новембар
Испод прозора моје собе радници предузећа које брине о градском зеленилу данас су посадили три јеле, добро развијене саднице, високе око метар и по. На једну од њих овог часа( 14,42) слетјела је крешталица, креја, сојка, птица са много имена чијим шареним крилом ловци украшавају шешир, шумска љепотица коју до сада нисам видио у граду, међу стамбеним зградама.
Она моја љетос осушена јелика добила је замјену, а моја осјећања су помијешана: радујем се новим садницама, а
43