С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
жалим што сам остао без дружбенице која ми је сваког дана весело махала гранама пуне тридесет четири године.
Сада ми ништа друго не преостаје него да дочекам да младе јелике надвисе кров моје четвороспратнице.
17. новембар
Писцу који оцјењује своје дјело не треба вјеровати, као ни родитељу кад говори о својој дјеци. На читаоцу је много већа одговорност; оно што чита, он мора да просијава и кроз срце и кроз ум.
Синоћ сам, шетајући својим насељем, газио по гомилама сувог лишћа опалог са платана као по сметовима мећавом нанесеног снијега. Само, из лишћа исијава неко руменило зрелости, а из снијега невина првотност.
20. новембар
... кад читате добре писце, догађају вам се понекад невероватне ствари— одједном осетите да тај кога читате говори о нечему што тиња запретено негде у вама, и ви на зачуђујући начин сазнате да нисте сами, да је још неког мучило то што мучи вас; да нисте остављени, и да је једном још неког болело то што вас сад боли и због чега се ви сада распињете.
Ненадмашан је Андрић, баш у свему. Када прочитате нешто што је он написао или рекао, лако препознате и себе у томе, као што је и он своје болове препознавао у дјелима писаца које је волио.
Дуго је Драгослав Зира Адамовић покушавао да од нашег нобеловца добије изјаву за своју чувену рубрику Ко је на вас пресудно утицао и зашто, биљежио је из њихових разговора оно што му се чинило да је дио одговора на његово питање, али му Андрић то није хтио да ауторизује, већ је стално говорио да текст објави као некролог, када он оде с овог свијета. И тако се текст појавио у Политици 1975.
44