С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
што немилосрдно трошим папир(„ Знаш да немамо пара да купимо нови блок“, брижно је говорила), а отац стиснуо моју ушну ресицу и вукао је све док ми се пред очима не би појавиле искре које су, како сам мислио, једине могле распалити онај жељени пламичак у трешњиној крошњи.
Данас је све до касног поподнева био ведар дан и никако нисам могао одвојити поглед од крошње дрвета којем не знам име, стотињак метара удаљеног од моје зграде. Надвисују га и иза њега се кочопере три брезе, чије лишће тек незнатно нагриза жута боја, с његове десне стране су два, а с лијеве четири четинара, борови и јеле, зелени као да су тек ушли у мај.
Моје дрво има боју крошње коју не знам именовати ни описати. Лишће је негдје између блиставожуте и наранџасте боје. Под сунчевим зрацима гране пламињају растопљеним златом, а када се између дрвета и сунца раскрили облак, учини ми се да је крошњу омотала танана копрена од растањеног ћилибара која је у себе заробила мајушно сунце, омотано прозирним облачком магле.
Ближи се вече и сигуран сам да у мом дрвету неће букнути пожар.
Гледаћу га још неколико дана, јер знам да ће моје мисли водити на далеке брежуљке дјетињства, а кад лишће почне да опада, поглед нећу више усмјеравати у том правцу, јер не бих могао да посматрам то болно разодијевање и гашење пламена какав ниједан сликар не може пренијети на платно.
6. новембар
Јутрос, када сам пошао да купим новине, дочекао ме јак, врућ, нездрав вјетар. У ковитлацу је носио суво лишће платана, липе и брезе, дрвећа кога највише има око моје зграде, и слагао га у гомилице, прмјештајући их сваки час по асфалту с једног на друго мјесто. Угледах и понеки храстов
38