С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
што немилосрдно трошим папир („ Знаш да немамо пара да купимо нови блок “, брижно је говорила ), а отац стиснуо моју ушну ресицу и вукао је све док ми се пред очима не би појавиле искре које су , како сам мислио , једине могле распалити онај жељени пламичак у трешњиној крошњи .
Данас је све до касног поподнева био ведар дан и никако нисам могао одвојити поглед од крошње дрвета којем не знам име , стотињак метара удаљеног од моје зграде . Надвисују га и иза њега се кочопере три брезе , чије лишће тек незнатно нагриза жута боја , с његове десне стране су два , а с лијеве четири четинара , борови и јеле , зелени као да су тек ушли у мај .
Моје дрво има боју крошње коју не знам именовати ни описати . Лишће је негдје између блиставожуте и наранџасте боје . Под сунчевим зрацима гране пламињају растопљеним златом , а када се између дрвета и сунца раскрили облак , учини ми се да је крошњу омотала танана копрена од растањеног ћилибара која је у себе заробила мајушно сунце , омотано прозирним облачком магле .
Ближи се вече и сигуран сам да у мом дрвету неће букнути пожар .
Гледаћу га још неколико дана , јер знам да ће моје мисли водити на далеке брежуљке дјетињства , а кад лишће почне да опада , поглед нећу више усмјеравати у том правцу , јер не бих могао да посматрам то болно разодијевање и гашење пламена какав ниједан сликар не може пренијети на платно .
6 . новембар
Јутрос , када сам пошао да купим новине , дочекао ме јак , врућ , нездрав вјетар . У ковитлацу је носио суво лишће платана , липе и брезе , дрвећа кога највише има око моје зграде , и слагао га у гомилице , прмјештајући их сваки час по асфалту с једног на друго мјесто . Угледах и понеки храстов
38