С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
или церов лист, мада нигдје у близини нисам видио то дрвеће. Јесен је, осјећам је и у костима. По повратку записах: Таблета је стајала у грлу као грана коју бујица закачи за грм на обали подивљале ријеке. Ни горе, ни доље, узалудни су гутљаји воде, пролазе крај ње као мутни брзаци, сву снагу троше на клокотање, а таблета пркосно стоји тамо гдје се зауставила закачивши се за некакав израштај на унутрашњости опрљеног гркљана.
Ватра у таласима осваја један по један дио тијела. Прво се разбуктава у грудима, затим се пење у главу и жари унутрашњи дио чеоне кости, расплињује се по лобањи, силази низ врат и кичму, кроз руке и ноге допире до јагодица прстију, гори под ноктима, хоће да их почупа.
Стискам зубе и гутам камен који расте у грлу, а грло се све више стеже, тешко пропушта ваздух, па ми, при напињању да ускркнем макар гутљајчић кисеоника, из мутног погледа, пред којим све у соби подрхтава и руши се без икаквог шума и лома, избијају ројеви ускомешаних звјездица.
С напором устајем, прилазим прозору и приљубљујем чело уз хладно, замагљено стакло. Напољу ројеви пахуљица у таласима запљускују прозор, а из мојих очију, кроз капљице зноја, међу њих се усијецају варнице које гасну у додиру с густом бјелином која се шири и према небу и према земљи, и у дубину и у ширину...
Ковитлац сувог лишћа, ковитлац сњежних пахуљица. Наоко, никакве сличности. Ипак има. То што записах подстакнуто је вјетром који је на својим крилима носио прохујало љето и дио је мог сомнабулног сна који се јавља повремено, нарочито када ме захвати температура. Прије дванаест дана, по повратку у Нови Сад са Сајма књига у Београду, гдје ме дочекао мој нови роман Громада, објављен у издању новосадског „ Прометеја“ и Фондације Бранко Ћопић у Бањалуци,
39