С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
једини коментар је био: Сада би и НИН-ов жири морао своју награду додијелити Бори Ђорђевићу, мада не пише романе!( Узгред, неколико писаца је добило ову награду за књиге које заиста ни по чему и не личе на роман.)
Вечерас је, у организацији Друштва чланова Матице српске у Републици Српској у Бањалуци одржано књижевно вече Стевана Тонтића кога су надахнутим бесједама портретисали Дејан Ђуричковић, Младен Шукало и Ранко Рисојевић( он Дилана упореди с нашим Душком Трифуновићем).
Стеван се ваздизао до неба и силазио у подземље за својим стихом, као какав витез скепсе у људској души, праћене иронијом. Он се у поезији као подругује и пркоси, а заправо њежно срцем додирује врхове трња у својим пјесмама.
За њима, Стеваном и стихом, пазећи да не згази мрава, корачала је брижна Мајка и опомињала сина да се чува Поезије. Непримјетно, као кад Бог гледа стадо расуто по планинским пропланцима, Отац их је обоје надзирао, страхујући да ће побјећи од себе или у себе.
Док говори пјесме, Стеван гледа како публика удуше стихове, као несрећник чист ваздух када га неколико дана послије потреса извуку испод рушевина.
Штета што овом догађају није присуствовало више посјетилаца.
17. октобар Волим октобарске крошње дрвећа. Такву раскош боја не могу наћи ни код Реноара.
Када сам био дијете, упорно смо на слику трешње која се налазила изнад куће, чије сам контуре преносио на листове из блока за цртање, наносио слојеве водених бојица, не бих ли у лишћу које је добијало боју бакра запалио пламичак јесењег руменила. Чинио сам то све док не бих исцртао све листове или док ме мајка не би почела да грди
37