С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Јер ко тражи реч , ко јој тежи она ће му доћи , и то не једна ...
Није лако бити заробљеник својих књига , али ја мислим да је песник само тако жив , а све остало је припрема за поезију , за писање .“
Мудро речено ! То је једино што бих овоме , у овом тренутку , могао додати .
5 . октобар Данас је Свјетски дан учитеља . Мислим да ни овог пута министар просвјете није путем новина , радија и телевизије упутио честитку онима чије би , нећу рећи занимање него – послање , требало писати великим почетним словом .
Први разред основне школе завршио сам у Горњим Вијачанима , сусједном селу које припада прњаворској општини . Много тога сам заборавио , чак и име учитељице , само знам да сам морао од куће до школе , уз брдо и низ брдо , често и кроз снијег из кога ми је једва вирила глава , ићи нешто више од шест километара и исто толико од школе до куће , каткад и по таквој врућини на којој се , како народ каже , и камен топи . Памтим такође како сам , када сам добио буквар без корица , у повратку кући каснио најмање три сата и изазвао праву пометњу у породици , јер сам сваки час застајкивао и уплитао поглед у шарени , дотад невиђени свијет који се преда мном отварао из реалистичким маниром рађених илустрација . Можда ми је ипак из тог периода најупечатљивије сјећање на чоколадне бомбоне ( двије-три , не више ) које сам у школи за Нову годину добио из Унриног пакета , па их стиснуо у шаку да их подијелим са двојицом млађе браће , а кад сам стигао кући на длану је била само тамносмеђа мрља на коју су капале моје сузе .
У други разред сам прешао у Шњеготину Горњу , јер је и моје родно село добило школу . Учитељицу Љубицу , супругу
34