С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Јер ко тражи реч, ко јој тежи она ће му доћи, и то не једна...
Није лако бити заробљеник својих књига, али ја мислим да је песник само тако жив, а све остало је припрема за поезију, за писање.“
Мудро речено! То је једино што бих овоме, у овом тренутку, могао додати.
5. октобар Данас је Свјетски дан учитеља. Мислим да ни овог пута министар просвјете није путем новина, радија и телевизије упутио честитку онима чије би, нећу рећи занимање него – послање, требало писати великим почетним словом.
Први разред основне школе завршио сам у Горњим Вијачанима, сусједном селу које припада прњаворској општини. Много тога сам заборавио, чак и име учитељице, само знам да сам морао од куће до школе, уз брдо и низ брдо, често и кроз снијег из кога ми је једва вирила глава, ићи нешто више од шест километара и исто толико од школе до куће, каткад и по таквој врућини на којој се, како народ каже, и камен топи. Памтим такође како сам, када сам добио буквар без корица, у повратку кући каснио најмање три сата и изазвао праву пометњу у породици, јер сам сваки час застајкивао и уплитао поглед у шарени, дотад невиђени свијет који се преда мном отварао из реалистичким маниром рађених илустрација. Можда ми је ипак из тог периода најупечатљивије сјећање на чоколадне бомбоне( двије-три, не више) које сам у школи за Нову годину добио из Унриног пакета, па их стиснуо у шаку да их подијелим са двојицом млађе браће, а кад сам стигао кући на длану је била само тамносмеђа мрља на коју су капале моје сузе.
У други разред сам прешао у Шњеготину Горњу, јер је и моје родно село добило школу. Учитељицу Љубицу, супругу
34