С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
посљедње вријеме школска врата све чешће, да не кажем чвршће, затворена живој пјесничкој ријечи, како волимо рећи. А некада су и велике фискултурне сале биле претијесне да приме све ђаке који су с радошћу дочекивали књижевнике из лектире или оне који ће тек постати лектирни писци. Послије тих гостовања у школским библиотекама отимали су се за њихове књиге.
Зашто је данас стање сасвим другачије? Разлози су вишеструки, али их, прије свега, треба тражити у томе што школе немају новца за такозване ваннаставне активности, а ни слабо плаћени наставници нису баш претјерано заинтересовани за ораганизовање таквих манифестација.
И онда, питамо се зашто ђаци све мање читају књиге предвиђене програмом обавезне лектире( о другима да се не говори)? Жива пјесничка ријеч највише доприноси развијању љубави према књизи. Томе писци много више могу доипринијети него они који се боре за још један мандат. Зато им треба широм отварати врата, не само на почетку школске године.
7. септембар
Данас ми је, у фејсбук поруци, пјесникиња Лара Дорин послала врло занимљиво размишљање о књигама које пишемо:
„ Постоји читава метафизика оног што није материјало и видљиво. То се и кроз поезију тешко отвара, тај други свет. Ми остајемо у књигама живи заробљени, вечно. Као у бајци Успавана лепотица. И спавамо док нас не пробуди прави читалац. А таквих је мало. Прави читаоци су као принчеви и принцезе.
Не може свако ко књигу отвори са њом се саживети. Потребна је та друга димезија коју човек својом муком, својим мислима отвара, као по оној мудрости: Тражи и даће ти се, куцај и отвориће ти се!
33