С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
командира мјесне станице милиције, памтим више по њеној сестри, коју годину старијој од нас ђака, која је била обучена „ по градски“ и личила нам на принцезу из прича каквих је било у нашим читанкама. У трећем разреду дочекао нас је Учитељ( морао сам овдје употријебити велико почетно слово!) Вељко Лаушевић. Млад, лијеп, рјечит, благо насмијешен и кад нас је корио због несташлука или ненаписане задаће, ауторитативан, господственог држања, ријечју – човјек због кога сам зажелио да и ја будем учитељ. Када сам прешао у Теслић, у пети разред, више сам жалио што се растајем од њега него од родитеља. И сада је мој Учитељ, мада у позним годинама, виталан, живи у Бањалуци и не пропусти ниједну моју промоцију новообјављених књига.
Данашњи дан је прилика да се сјетимо свих оних лучоноша, како смо их некад звали, који су блатњавим друмовима стизали у сеоске школе, често смјештене у незавршене задружне домове, распакивали оно мало ствари и одјеће што су доносили у картонским коферима, провјеравали хоће ли под њима издржати зарђале жице на војничким или болничким гвозденим креветима који су их, крај шпорета фијакера, чекали у учитељским скученим становима и распитивали се има ли неко у околини ко би им могао бар сваког трећег дана умијесити и испећи погачу, а уз њу шта се нађе. Нису се жалили на услове живота и рада, предводили су мјештане у електрификацији, изградњи путева и водовода, радили на описмењавању и формирању културно-просвјетних друштава. Учитељице су држале домаћинске и здравствене курсеве и, уз свјетло петролејки, подучавале сеоске дјевојке ономе што су њихове вршњаке у грађанским друштвима училе на женским лицијима.
Касније су учитељи с поносом причали колико међу њиховим бившим ђацима има добрих мајстора и техничара у фабрикама, професора, инжењера, љекара, успјешних привредника и политичара, па и доктора наука.
35