С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
– Давиде, дођи овамо, ево одавде се види цело двориште и кућа, чак и добар део баште, нема нигде никог.
Ја погледах, заиста нигде никог, крошње кајсије и трешње су се снено љуљушкале.
– Хајде да спаваш овде, кревет је велики таман за двоје. Закључаћемо собу, прозори су затворени, мирно спавај и ничега се не бој.
И ничега се нисам плашио кад је мој отац био поред мене. Сутрадан сам све заборавио. Ипак кад је била прва субота и кад је дошла Настина сестричина, њихов свештеник је окадио кућу и двориште. Ја сам тад испричао Марини шта сам видео те ноћи, а она ми је рекла да су то биле виле, да се оне скупљају на нечистим местима те да је и покојна Наста сигурно била једна од њих. Видевши неверицу у мојим очима Марина ми рече да је Наста некад била веома лепа и да је она памти кад се доселила у комшилук.
– Тад је имала око четрдесет година али изгледала је много млађе, живела је сама, удварали су јој се многи и ожењени и неожењени, свега је било... Ја сам тад била млада, тек сам напунила двадесет и пет година, дадиља твог брата се удала и отишла, а мене су унајмили на њено место...
Твоја мајка је није волела, нико од варошких госпођа је није подносио, а ником ништа није скривила. Слушала сам те варошанке како ружне ствари причају о њој, некад су се сваког четвртка окупљале овде код нас у салону... Била је веома лепа покојна Наста, мора да негде има нека слика из њене младости, заиста дечаче била је веома лепа... И носила је са собом неку велику тајну...
О ПИСЦУ
Радован Синђелић Рођен 01. 11. 1994. године у Сремској Митровици, а школовао се у
Шапацу, Школа примењених уметности – Гравер уметничких предмета. Добитник је многих награда и признања за поезију и кратку причу. Живи у Богатићу.
31