С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Бечу. Отац је затварао капију, испратио је доктора, брујање његових кола одјезди ка вароши. Ветар се ојуначио па почео да удра о прозорске капке. Помислио сам на псе и Милета мачка, где ли су они сада, сигурно су се претужни сакрили у шупи и будни ће дочекати јутро не верујући шта их је снашло...
– Морам им сутра однети нешто да једу – помислих тонући у сан. Сат је откуцао поноћ. Негде је кукурикнуо петао, само једном, помислих на Настин кокошарник, сад кад ње нема може неко ноћас доћи и покупити њену живину... И тако у полусну ја устадох и дођох до прозора па погледах у бабино двориште. Кад тамо месец се спустио ниско скоро на врх кајсије под којом смо нас двоје последњи пут седели, кајсија испреплетала гране са презрелом трешњом црнотравком. Погледах боље, неке жене су биле око каменог стола, једна од њих је стајала на столу и брала трешње па их стављала себи у недра, кидала би гранчице па их давала осталима. Лиска и Жућа су седели поред чесме и гледали. Жене беху младе и лепе, обучене у бело, косе им беху дуге, некима се пружаше до земље... Разбудих се и утонух у сенку тешке брокатне завесе. Било их је седам, избројах двапут, нисам погрешио. Прекрстих се па полако се спустих на под. Нешто ми је ту било чудно и необично, допузах до врата, отворих их па изађох бос у хладан мрачан ходник, и дођох до очеве собе. Он је мирно спавао, али пробуди се одмах чим ја уђох. – Шта је било питао ме је. – Неко је у Настином дворишту. Неке жене беру трешње. Он устаде па погледа кроз прозор. – Ја тамо не видим никога. Можда си сањао нешто... – Одавде их и не можеш видети али из моје собе се виде...
30