С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Отац се трже, извади новчаник и даде сваком по папирнату новчаницу, они се захвалише и одоше.
– Рекла ми је бака да ми даш њену лупу – рекох оцу. Он ме погледа. – Кад ти је то казала? – Јуче кад сам био код ње. – Даћу ти лупу – он се насмеја – све што имам оставићу теби сине, али све у своје време.
Облаци се надвише над гробљем, спустише се ниско и прокапа ситна киша. Отац расклопи кишобран, загрли ме и ми пођосмо кући. На изласку из гробљанског дворишта он се окрену и погледа низ стазу којом смо дошли ка Настиној хумци. Ћутећи смо дошли до наше. Видео сам неке непознате људе у баба Настином дворишту како нешто послују и њене псе како стоје на капији и кисну гледајући на пут. Кад нас угледаше они радосно залајаше па дотрчаше и почеше да се умиљавају. – Шта ће бити са њима? – питао сам оца. – Узећемо их нама – рече он отварајући капију. – Марина ће грдити, већ имамо пса... – Марина нема права да одлучује о томе. Још смо били на стази кад се сручи страшан пљусак. Потрчасмо на трем кад нам Марина отвори врата смркнутог лица.
– Звала сам доктора, морала сам, госпођи није било добро, узнемирила се вероватно због сахране... Он је још ту, дао јој је неки лек, мало је спавала, а сад се опет узрујала и само пита где сте ви господине. Рекла сам да сте отишли у варош до радње и да вас чека тамо нека муштерија. И морала сам да измислим причу, опростите ми, нисам могла другачије са њом, јер она стално запиткује и ако јој не одговорим виче, цела кућа се ори од њене вриске... Рекла сам да вас је неки човек замолио да направите огрлицу по његовом цртежу...
27