С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
– Добро си учинила – рече отац скидајући капут – та ће јој прича скренути начас мисли са њене болести.
Чуо сам докторов глас, нешто је говорио мојој мајци, нисам разумео шта је причао. А она је викала:
– Ко је то умро? Реците ми истину, ко је то умро, Је л '
Давид? Отац застаде на степеницама кад то чу. – Знам, јесте он умро и требало је да умре давно он, а не
Павле... Кажите ми докторе истину, је л ' умро Давид?
Отац се окрену мени и рече ми да одем у своју собу. Обично у тим тренуцима кад је мајка имала своје нападе он би ми рекао да одем до баба Насте и тамо сачекам док се она не смири, али сад нисам где имао сем у своју собу. Док сам пролазио поред њега он ме дотакну па рамену рекавши да не обраћам пажњу на то шта мајка прича. Ћутао сам. Oдавно сам огуглао на њене речи и њену болест. Mарина се крстила у подножју степеница. Отац је ушао у мајчину собу и она је почела нешто да му говори на француском, нешто су разговарали, на крају она је почела да плаче. Застао сам на степеницама и ослушнуо. Доктор је изашао са оцем у ходник и рекао му да је најбоље да је смести у неку установу у Карловцима, јер се ово више издржати не може. Отац је ћутао. Марина им је пришла и позвала их на чај у салон.
Видео сам Милета мачора како замакну ходником ка потровљу и пожурих за њим да се уверим да ли је то заиста он или моја уобразиља. Имао сам седамнаест година, а понашао сам се као да имам десет. Волео сам животиње и било ме је некад страх мрака, па би често намамио мачора баба Настиног да преноћи са мном. Он ме је волео таквог какав сам, и ја сам волео њега. Стигох у поткровље, нигде никог. Ипак ми се учинило. Чуо сам гласове, у приземљу су отац и доктор Фелман разговарали, но нисам разумевао о чему причају. Легао сам у постељу и посматрао сенке кајсијине крошње како плешу у помрачини. Помолио сам се
28