С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
– Вечерас те водим на сладолед – рече отац. И отишли смо код Пере Пеливана који је правио најлепшу лимунаду и сладолед у целом граду. Пера се у ствари звао Фахрудин Танкосић Лијевчанин, али он је тражио да га зовемо Пера. Лепо сам спавао те ноћи. Ништа нисам сањао и наспавао сам се као никад. Кроза сан чуо сам шуштање лишћа и шумор ветра али ми нису сметали, звучали су као риме најлепше успаванке.
Сутрадан је баба Наста умрла. Једно парче пите са вишњама сам чувао у мојој соби данима после њене сахране све док га није појео њен мачак који се некако ушуњао у моју собу попевши се уз кајсију. Затекао сам га на делу, боље речено у неделу, није се много потресао као да је знао да га нећу грдити. Помазих га по глави и рекох:
– Е мој Миле, то нам је била задња пита од вишања, нико нам је више спремати неће...
Положио сам физику али се нисам радовао. Отац ми је рекао да ће он ићи на сахрану, а да ја останем код куће но ја се нисам сложио са тим. Ишли смо обојица у невеликој поворци до гробља и остали смо све док и последњи грумен није пао на њену хумку. Никад раније нисам видео преминулог. И ништа ми није било страшно. Баба Наста је деловала као да је заспала.
Нисам ни знао да је њено право има било Анастасија
Фјодоровна док нисам видео њен крст. – Баба Наста је била Рускиња? – питао сам оца. – Јесте сине, њени су побегли из Русије после револуције и населили се у Београду. Није имала неки сретан живот...
– Много тога нисам знао – њој рекох. Отац је ћутао и држећи шешир у руци гледао је у хумку. Ја сам спустио поред крста велики букет који је он купио од неке жена која је продавала цвеће пред гробљанском капијом. Гробари су завршивши посао стајали око нас као да су нешто очекивали.
26