С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
– Е па кажи оцу да ту лупу да теби да је ти чуваш и даш неком ко буде завређивао да је има.
Баба млатну дршком ножа по косматој глави неваљалог мачка који је њушкао око шерпе са сармом, о он се наљути, увређено фркну па седе поред чесме и поче да лиже шапу посматрајући нас испод ока.
– Кажем ти Давиде, синоћ ми та лупа пала на памет, не знам ни ја зашто, ко да је неко намерно у мој ум ставио, и све ме нешто опомиње да ти кажем за њу, може бити да ћу отегнути ове моје шапе...
Ја се насмејах. И она се насмеја. Поделисмо питу са вишњама, мени и њој по два парчета, Лиски и Жући по једно, а мачку љутици пола парчета. Остатак она уви у белу крпу и рече да понесем оцу. Кад ме је испратила до капије она ми рече да обавезно сутра после школе дођем до ње и да се не секирам много и ако добијем јединицу. Однесох оцу питу, он је узе, био је нешто замишљен и дуго је дуго гледао у завежљај. Мени одједном нешто сину и ја се запрепастих како сам могао да заборавим данашњи датум, па мом је оцу био рођендан. Још пре месец дана сам му купио поклон и упаковао га па склонио у ладицу писаћег стола. Отрчах горе у моју собу, узех поклон и вратих се у приземље. Он је још стајао код степеница и држао онај завежљај неотпакован. Пружих му поклон и он се насмеја, ретко се смејао мој отац, а осмех му је био диван, светао и топало као пролетње сунце. – Мислио сам да си заборавио мој рођендан – рече он. Ја се насмејах и не рекох ништа, нисам хтео да га ражалостим истином да сам ипак заборавио.
– Наста ми сваке године направи питу са вишњама – рече он – некада давно правила ју је моја баба Кони, волео сам је више него било који колач...
Он ми је много причао о баки Констанци. Она га је одгајила јер своје мајке није имао...
25