С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
мијауче. Случајно погледах ка свом поткровљу и видех нашу домаћицу Марину како брзо замаче за завесу. Она није волела што одлазим код Насте са којом није говорила јер је баба оптужила да је тровала њене псе који су једва преживели. Ја лично нисам у то веровао, али отац је молио баку да не пријави Марину милицији.
– Јеси ли научио ту визику – питала ме је баба секући и задњу главицу лука.
– Учио сам бако, ваљда сам научио – рекох и узех да рендам на велико ренде шаргарепу.
– Па Давиде, сад си мазио џукеле, а сад дираш шаргарепу – прекори ме.
– Нема везе – нашалих се – ионако ћемо ми појести ову сарму. Скочих да оперем руке на чесми.
– Донеси ми оно месо из кујне, ено га у црвеној вангли поклопљено зеленим поклопцем, нешто ме боле ноге Давиде, не могу да ходам задњих дана.
Донесох месо и баба замеси сарму па поче да увија листове. Узех и ја да правим сарме, нису испале баш лепе и једнаке, али она ми ништа не рече. Мачак скочи са дрвета и поче да се умиљава око мојих ногу.
– Давиде, морам нешто да ти кажем. Ето, пало ми синоћ на ум. Дала сам твом оцу давно неку стару лупу која ми је остала од мог оца, ето и мој је отац некад био златар, умро је млад, ја га се и не сећам добро... Мало је ствари остало иза њега, све то чувам у сандучету на тавану, а ту лупу сам дала твом оцу још пре твог рођења. Нешто смо причали о његовом занату и он ми је рекао да је реткост наћи добру лупу. Хтео је да наручи неку из Пеште, па му ја показах ову што ми је од оца остала, и дадох му да се служи док бољу не набави. Да ли ти је причао о томе?
– Није – рекох – није ми помињао твоју лупу, ми у радњи имамо неке две старе остале још од покојног деде Абрахама.
24