Прича | Радован Синђелић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Прича | Радован Синђелић
БАБА НАСТА
У петак је умрла баба Наста. Ја нисам био код куће, полагао сам испит из физике у гимназији и кад сам се пред вече вратио кући, отац ми рече тужну вест. Изненадио сам се, баба Наста је деловала крепко и чило упркос својих осамдесет осам година и баш тај дан је за мном просула бокал воде кад сам пошао у гимназију, и махнула је, намигнувши ми и не рекавши ништа. Tо је радила увек кад бих кренуо да полажем испите, ради урока, за мој сретан пут и сретно полагање, тако ми је говорила. У четвртак сам прешао код баба Насте да се мало одморим од учења те глупе физике која ми низашта у животу неће требати, одавно сам одустао од факултета и великог учења, био сам златарев син и наставићу пут свога оца. Али морао сам да положим физику и учио сам месецима, све сам морао напамет да научим јер ја ту науку никако нисам разумевао. Пред својом летњом кујном, у хладу велике трешње баба је требила лук за сарму, а њени пси Жућа и Лиско су седели поред ње. Мачак Миле је висио на грани трешње опасно се нагињући изнад баке и гледајући шта она ради. Очигледно су знали да баба спрема неку дивну храну од које ће и они добити део. Пита са вишњама, так печена, хладила се на столу покривена белом крпом по којој су били извезени цветови белих рада.
– У добар час си дошао синко – рече она – ево готова вишњевача, још који минут па да је пробамо. Хоћеш ти да је исечеш оним малим ножем, ево у мене руке миришу на лук, не бих ја да сечем...
Седох на столичицу насупрот бабе, Лиска и Жућа ми ставише главе у крило, а мачак Миле поче љутито да
23