С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
што ти се боре плету око очију, што те покривају плесан и рђа, што се савијаш и смањујеш, као ово ја. Домовино, бездушна и незасита курво! крикнеш једне ноћи, па станеш ковати освету. Пробудиш се, промрзао, гладан и жедан, убица, крвопија, емигрантски сатрап! Спалити, дакле, оно једино што ти је, после свих бродолома остало, очеву земљу!
Шаком угушити сопствено, намучено срце! Насрнути на туђе животе, на своју бедну, од напуштености и чежње излуделу главу!
ИЗ ГОВОРА МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА, НА КОМЕМОРАТИВНОМ СКУПУ У ФРАНЦУСКОЈ 7, ПОВОДОМ БУЛАТОВИЋЕВЕ СМРТИ
1. априла 1991. године
Кажу да срце памти. Оно што човек преживи у срцу се бележи и слаже и кад се чини да је све пребродио опруга се опушта и срце експлодира. А срце Миодрага Булатовића је толико препатило и запамтило да је чудо како се није одавно препунило. Булатовић је писац који нема претеча и учитеља, али има настављача и ученика. Писац који је за све имао своју реч. Родио се и умро у Црној Гори, али у њој није могао ни живети ни опстати. Биле су му тесне и веће средине. Био је уочљив и у највећим метрополама. Нигде није био, а да је остао незапажен. Издвојен већ рођењем: ликом и начином живота и погледом на свет, никако није знао где да смести ни њега ни његово дело. У српску књижевност стигао је блед и изгладнео из србијанских сиротињских избегличких домова, у прогорелом војничком шињелу. У време које је објавило да више нема просјака и божјака, отпадника и умопоманика, кад се веровало да су се сви ђаволи
20