Подсећање | Миодраг Булатовић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Подсећање | Миодраг Булатовић
ПОСВЕТА
Милошу Марковићу, Синајиту, који ми је, без стида и мржње према било ком, све признао, посвећујем ову авантуристичку хронику, писану целом, десном шаком.
Домовино, не треба ми више твоје име. Домовино, хајде да сведемо рачуне, ти и ја: узми све што си ми дала, на првом месту име, које ти враћам, па ме ослободи своје судбине и свог мрака! Јер, домовино, против тебе сам, стога што си, ти, огромна и без срца, а ја безначајан и пороцима начет, штетан у теби, која си велика, румена јабука! Домовино, проклетство моје, јабуко, пусти црва, да изађе из тебе, а ти расти и крупњај, буди највећа и најлепша међу јабукама …
Судбина, кажеш. Јесте, судбина, али свињска! Прво волиш домовину, бориш се за њу, крвариш и поносиш се тим. Домовина те, вољена, одбаци, и ти се нађеш, сав у ранама и сузама, на нечијем буњишту. Домовино, једина, не дај да ти пљују сина! зацвилиш. Ниоткуд помоћи. Мрак и сове! Онда те и с тог сметлишта, ружним речима и псима, отерају, као што су мене, пре двадесет и кусур година. Све више тугујеш за родним крајем, за црквама и гробљима, за песмама на свом језику. Не знаш никад, у туђини, где је исток а где запад, па тумараш, идеш за људима које ни по чему не можеш волети, посебно не зато што знају стране света, што имају свој правац, дом и крст негде у њему.
Покушаваш домовини, изнемогао и у крпама, да помогнеш. Не тако, сиротице! поручујеш јој: Не тако, већ овако, осрамоћена моја сестро! Домовина, будући велика и без срца, свака, па и наша, то и не чује, не види. Брига њу,
19