С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
подавили у запечаћеној боци, двадесетпетогодишњи Булатовић се огласио књигом Ђаволи долазе. Кад је званична крилатица била: „ Човек како то гордо звучи“ Булатовић је на почетку свога првенца цитирао Књигу о Јову: „ Шта је човјек да га цијениш и да мариш за њ“. Кад је све било прописано и уметрено написао је да „ без претеривања нема песништва“. У земљи митова и забрана, затворених и непроветрених глава ово сироче је иза сваког табуа стављало запету и отпочело спрдњу са целим светом. Тамо где је рат највећа светиња за њега је било највеће ругло оличено у каплару који је уместо иконе ставио шињел и крстио се према њему. У повестима овог писца често се спомињу сузе. Сам је гледао на свет кроз сузе својих ликова, али нико није видео сузу у оку овог гоњеника који није важио за јунака. Усамљеник кога није држало место, издвојеник који је свакоме пружао руку, искушеник коме је негирано све осим књижевног дара. Из пакла у коме је живео певала је његова лака реченица, бистра као срма.
Миодраг Булатовић је наш први књижевни дисидент и гастарбајтер. А шта у нашем свету значи бити непослушник може се закључити и из порекла једне речи коју често срећемо у говорном језику Булатовићевог родног краја. То је реч лутор. Лутор је скитница и пробисвет, а изведена је од имена Лутер. Тако је и у нашем забити доспео Лутер да његовим именом зову сеоске сакалуде …
21