С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ФУГА У СВЕМИРУ
Поново се свемир игра осјећањем мојим смјело. Галаксије и звијезде премет чине хитро. Моје срце, ко комету, бацају кроз вртлоге, немани и тмине. Уживају у игри, јече смијехом бистро.
Нирвана је громка изаткала пређу, Астрономско клупко, мрежу густу звјезданих чворова. По том рупцу, немоћно, котрља се тијело мало, Ношено тежином планетарних џинова.
Залутали кепец једној сврси служи: Разоноди, доколици разузданих богова. Одјекују смијехом несагледни углови, Бруји пећина сфероидних дивова.
А оно је тужно, рањено и трошно, Бестјелесне сузе премете му квасе. Скрећућа комета оста да се пита: Каквом се то молбом болне игре гасе.
16