С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ЗИМСКА РУЖА
Ружин трн, ружина језа. Ледени сок стаблом јој преза.
Из жиле у лист, петљом кроз вене, Од иња дах искри јој тјеме.
У снијегу је булка, пркосан цват. Бријегу је јагода, уснама врат.
Црпећи студ, топлотом дише. Снага њена зиме сок брише.
Њена је душа искрена бит, Да буде румена, топлотна нит.
За друго не зна. Јалова ријеч. Инстинктом вођена, глува је већ.
Топла изнутра, али још мало. Мразном соку живот се дао.
Истрај, ружо, за малу наду, Зрно и издан што безнађе краду.
Не дајем ријеч. Мисао држи. У цвасти душе студен издржи.
15